Nedavno završena javna rasprava o Nacrtu zakona o vodi za ljudsku upotrebu vođena je istovremeno sa javnom raspravom o novom Predlogu direktive o kvalitetu vode za ljudsku potrošnju, koju Evropska komisija još uvek vodi
Za sada nema informacija da li su se predložena rešenja poklopila makar u najvažnijim pitanjima
Sektor voda u našoj zemlji očekuju značajne promene i velike investicije koje treba da omoguće razvoj do željenog nivoa usklađenosti sa evropskim standardima. U tom smislu posebno su velika očekivanja od predstojećih izmena domaćeg zakonodavstva.
Neprečišćena komunalna fekalna voda još uvek je veliki izvor zagađenja voda. Postoji očigledna potreba za zakonskim rešenjima koja bi ojačala administrativne kapacitete, monitoring, interinstitucionalnu koordinaciju i efikasnije sprovođenje usvojenih rešenja. Rad lokalne samouprave treba poboljšati, posebno kroz uspostavljanje jasnih pravila o dodeli odgovornosti za rad i održavanje vodnih sistema i objekata.
Implementacija Direktive o kvalitetu vode za piće je u toku. Prema dostupnim izveštajima, 50 posto komunalnih vodovodnih sistema u našoj zemlji obezbeđuje vodu propisanog fizičko-hemijskog i mikrobiološkog kvaliteta. Nedovoljno razvijena infrastruktura i nedostatak finansijskih sredstava predstavljaju prepreke za primenu direktive, a Srbija planira da punu implementaciju dostigne do 2034. godine.
Javno snabdevanje vodom u našoj zemlji prvenstveno je usmereno na korišćenje podzemnih voda (69 procenata). Ostatak (31 odsto) sirove vode uzima se iz površinskih voda, iz akumulacija ili vodotoka. Ukupna količina vode koja se koristi za javno snabdevanje vodom stanovništva i industrije iznosi manje od 22 kubna metra u sekundi. Monitoring površinskih voda u malim vodotokovima i kanalima pokazuje mikrobiološku kontaminaciju na mestima na kojima naselja i industrija ispuštaju otpadne vode. U velikim rekama (Dunavu, Savi, Tisi i Velikoj Moravi) do povećane mikrobiološke kontaminacije dolazi nizvodno od velikih gradova, npr. Novog Sada i Beograda, ali zbog brzine tečenja, zagađenje se relativno brzo smanjuje i dolazi u okvir dozvoljenih granica. Nedostatak odgovarajućeg tretmana komunalnih i industrijskih otpadnih voda ima ogroman štetan uticaj na resurse podzemnih voda.
Zvanični izveštaji ukazuju na to da mnogi vodovodni sistemi rade loše, posebno u ruralnim područjima. Neadekvatan razvoj sistema snabdevanja vodom posledica je mnogih razloga: slabog održavanja mreže i neadekvatnog razvoja novih sistema za snabdevanje vodom, prekomerne potrošnje, neadekvatnog prečišćavanja vode, nedostatka kvalifikovanog tehničkog kadra u vodovodnim preduzećima i neravnomerne raspodele stručnog kadra. Takođe, tome doprinosi i nepotpuna javna zdravstvena kontrola, kao i nepotpuno sprovođenje zakona u oblasti snabdevanja vodom, posebno u pogledu istražnih postupaka za procenu raspoloživosti i izbora izvorišta vode, neuspostavljenih zona sanitarne zaštite vode i problema u pogledu regulisanja ponašanja i mera za zaštitu izvorišta vode za piće. Naravno, hronični problemi su nedovoljno finansiranje održavanja i razvoja distributivne vodovodne mreže, problemi sa vlasništvom nad vodovodnim sistemima i izvorima u većini lokalnih, seoskih sistema, kao i nerazjašnjeni odnosi i odgovornosti za bezbedno snabdevanje vodom za piće iz malih sistema – malih, seoskih ili školskih vodovoda i javnih česama.
Potrebna infrastrukturna poboljšanja koja su neophodna da bi voda za piće ispunjavala standarde kvaliteta prema Direktivi o vodi za piće 98/83 / EK, podrazumevaju da se centralizovani vodovodni sistemi prošire na odabrane ruralne oblasti sa nepovoljnim kvalitetom vode, kao i da se postojeća infrastruktura dogradi u područjima proizvodnje i distribucije vode za piće u aglomeracijama iznad 100.000 i u okolnim žarištima.